Život i umetnost (RTV KiM)
„Након рата, потребно је много година да човек преживи тај послератни синдром и дође у нову фазу живота. За уметност је сигурно потребно до 25 година за реконструкцију основних система, установа и свега осталог, да би почело поново да се размишља о култури, а не само о суштинској егзистенцији“, рекла је, гостујући у емисији „Живот и уметност“ РТВ КИМ сликарка Миљана Дунђерин.
Извор и фотографије: РТВ КиМ >>
Миљана Дунђерин (девојачко Булатовић) је рођена 1982. године у Липљану. Након завршених студија психологије, уписала је Факултет уметности на Универзитету у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, где је дипломирала на одсеку Сликартво 2012. године, у класи професора Петра Ђузе. У класи истог професора завршила је Мастер студије 2014. године. Уметнички је директор у Приватном културном центру „Акваријус“ у Косовској Митровици, оснивач и директор креативне школе сликања „Мали атеље“, и уредник ликовног програма „Нортх цитy јазз & блуес“ интернационалног музичког фестивала.
Иза себе има 13 самосталних и преко 50 групних изложби у земљи и у иностранству, као и учешћа на многобројним ликовним колонијама. Добитница је две награде за ликовно стваралаштво: „Димитрије Поповић“ у Грачаници, 2012, и на Међународном бијаналу минијатура у Београду, 2013. године. Чланица је УЛУКиМ-а од 2013. године. Живи и ради у Косовској Митровици.
Где је завичај ваше прве слике?
Миљана Дунђерин: Ако посматрам завичај прве, праве слике, да могу иза тога да станем, као један прави приказ онога што радим, то је Косовска Митровица, али је засигурно неизбежно поменути да је завичај моје слике, моје детињство, односно Липљан.
Рођени сте у Липљану. Како вам данас изгледа тај градић? Прошетате ли некад њим?
Миљана Дунђерин: Да. Веома често прошетам зато што моја мама и даље живи у Липљану и веома се обрадујем кад могу да је посетим. Липљаном прођем, али не препознајем га баш пуно. Много тога се изменило. Али искрено да вам кажем, ту су тешке емоције, осећања која су присутна из претходног животног искуства, не прошетам се баш тако радо. Волим да га видим, али сам после тога јако тужна. Мислим да је та нека велика траума коју сам доживела као дете остала негде заробљена у мени, у неком фолдеру где се никада неће избрисати. Али, чим га се присетим, дођем и видим, онда ми је психички баш напорно и не осећам се фино.
Може ли се одредити граница између фреске и модерног у вама?
Миљана Дунђерин: Па, не знам шта да вам кажем. Мислим да је граница између фреске и сликара увек постојећа. Фреска је уметност која је обојена духовношћу и она, у плашту те духовности, увек има много већу и лепшу вредност у односу на само уметничко дело. Ако растете са толико фресака и са толиком уметношћу, цело своје детињство проведете гледајући у то, питање је да ли то може икада да изађе из вас, а да не причам и о генетском коду који наслеђујемо.
Да ли је сликар XIV века модеран?
Миљана Дунђерин: У то време је то било много више од модерности. Могу да кажем да је XIV век визионарски што се тиче сликарства.
Савремено српско сликарство Косова и Метохије се види у сенци дечанских, пећких и грачаничких фресака. Да ли је то праведно?
Миљана Дунђерин: Не знам да ли су они и даље у сенци. Мислим, да бисмо радили приказ једног таквог одговора, морамо, пре свега, да сачекамо време. На ово питање одговор могу да вам дају само људи који нас наџиве, можда тамо за неких 100 година. Сада тренутно није ни ситуација, ни прилика да се прича о томе.
Шта је савремена ликовна поетика Косова и Метохије?
Миљана Дунђерин: Па, тешко ми је да вам дам одговор и на то питање, изабрали сте стварно тешка питања… Не због тога што је немогуће дати одговор, већ због тога што се поставља питање колико је данас присутно савремено сликарство, колико се развија и колико се негује уметност у данашње време, где је свуда у свету, да кажем, глобални проблем друштва трка за новцем и за нечим што кратко траје, где све веома брзо настаје, веома брзо се заборавља, дакле краће траје него што настаје. Не бих себи дала за право да причам о другим областима уметности, желим да причам конкретно о сликарству зато што је то моја професија. Она је толико упрљана неком политичком причом и 18 година уназад је обојена том бојом. Просто не може да заживи у потпуности, јер ако, на пример, имамо један период рата, потребно је много година да човек сам тај послератни синдром преживи и дође у неку нову фазу живота. За уметност је потребно чак мого више. До 25 година је сигурно потребно за реконструкцију тих неких основних система, установа и свега осталог, да би почело поново да се размишља о култури, а не само о суштинској егзистенцији. То је један проблем, а за други проблем имате више смерова, односно како посматрате то. Ако посматрамо стваралаштво у Митровици, стваралаштво у Грачаници, ако посматрамо стваралаштво само у српским срединама и ако посматрамо стваралаштво на Косову и Метохији. То је већ велики проблем. Ја уопште нисам у стању да вам дам слику тога зато што просто не познајем цело стваралаштво Косова и Метохије. Познајем оне средине у којима живим. А онолико колико се трудим да се информишем, постоје различити видови, постоје одређене групе које се, пре свега, баве савременом уметношћу кроз неку пропаганду, бављењем пропагандним порукама, скретањем пажње на угрожене групе, на те постратне ситуације. Онда имамо другу групу која се само бави естетиком лепог и имамо трећу групу која се бави естетиком ружног. Мислим да све више и више долазе до изражаја друге уметности, више него само сликарство. Мислим да је Дом културе Грачаница урадио једну ретроспективу њихове Видовданске ликовне колоније и ту је направљен један сажети преглед тога. Можда ту може најбоље да се погледа шта је, у ствари, направљено уназад за ових двадесетак година.
Како видите будућност своје слике?
Миљана Дунђерин: Мислим да штафелајно сликарство полако умире и да је питање тренутка када ће уопште нестати. Тако да будућност своје слике могу само да замислим у неким новим медијима и кроз неке нове приче, а никако као слику, као приказ штафелајне слике. Видела бих је у сваком облику и желела бих је у сваком облику, само да је не видим у облику декорације. Не бих желела да буде само декоративни моменат неке куће или неког простора.
Када вам неко каже „водолија“, на шта прво помислите?
Миљана Дунђерин: Побуна.
Због чега?
Миљана Дунђерин: Вода је неукротивност, површина која апсолутно влада светом у сваком смислу те речи и која се не може зауставити. Она мења тло, облике, мења све. Када рамишљам о водолији, прва асоцијација ми је вода, а вода ми је једна суштинска побуна против свега.
Вођење приватног културног центра у Косовској Митровици познаваоцима ситуације изгледа као зидање куће на месецу. Како то да универзитетском граду недостаје инфраструктура која би, за почетак, подржала мејнстрим културу?
Миљана Дунђерин: Никада, ни у свету, ни овде код нас, неће бити подршке тих званичних и алтернативних структура. Било је тешко замислити како месец изгледа, данас то већ знамо, знамо да су неки људи били на месецу. Тако се све у животу гради. Ако са великим ентузијазмом уђете у једну причу онда ћете да направите не само кућу на месецу, него и замак, а можда ћете једнога дана упознати и ванземаљце. То се никад не зна.
Да ли је мејнстрим култура данас ишта више од пуке забаве или ларпурлартизма у другој крајности?
Миљана Дунђерин: То је компликовано објаснити, ако узмемо једног данашњег мејнстрим уметника као што је Владимир Величковић. Владимир Величковић је мејнстрим, али је и квалитетан уметник. То су две крајности. Увек негде са собом тај мејнстрим носи ризик од тога да се изгуби та нека друга есенцијална потреба уметности, стваралаштва и свега осталог. Да ли ће данас нешто бити мејнстрим је стварно јако проблематично, токови времена, начини живота, информатичка бомба свуда око нас… Колико се можете уопште ослонити на један таленат или суштинско проучавање једне уметности, ако посматрамо са тог аспекта колико је човеку све доступно. Који је то квалитет који данас задовољава посматрача или поштоваоца уметности. Ево најбаналнијег примера, ако неко изабере да погледа неку изложбу, верујте ми, након само 2 минута сви ће имати информације о тој изложби. Сви ће знати где се она дешава, како изгледа, шта је тог дана аутор имао обучено, које слике доминирају, шта људи причају, ко се на тој изложби појавио… Толико информација након само 5 минута од отварања једне изложбе. Где је ту тај однос који је у уметности најбитнији, односно, где су уметник и посматрач? Мејнстрим је данас нешто сасвим другачије. Раније смо могли да кажемо за мејнстрим да је нешто што су биле ретке појаве. Данас свакодневне, најобичније појаве могу бити мејнстрм. То стварно зависи и апсолутно је усаглашено са временом у коме живимо, односно пуноћом протока информација који тече таквом брзином, да не знам више да ли постоји мејнстрим.
Зашто једна „Птица која не лети“, још увек опомиње само посетиоце „Акваријуса“ у каквом свету живимо, а не све грађане Косовске Митровице?
Миљан Дунђерин: Ја се не слажем са тим. Ја мислим да та птица лети боље и лепше од свих птица које сам у животу видела. То што тренутне градске власти или неке структуре нису дозволиле два квадратна метра земље и 5 кубика ваздуха да се та скулптура нађе у неком простору, то не значи да та птица не лети. Свака политичка моћ има ограничен рок трајања и свака власт се мења. А оно што је прелепо у тој скулптури је управо то што је више од 150 младих људи, са веома отвореном и веома сигурном свешћу о значају животне средне уопште, и са једним веома рационалним посматрањем глобалног проблема, који је много већи од локаног, рекло шта треба, у ствари, човек да ради да заштити своју средину у којој живи. То је много већа порука и она ће много дуже живети него скулптура у парку.
Емисију РТВ Ким „Живот и уметност“ у којој је гошћа Миљана Дунђерин можете погледати ОВДЕ.
