Piscu se ne sme verovati
Бранка М. Касаловић зна све о кривици. И о кривцу. И о томе да је увек крив онај који задаје бол. Зна та жена све о самоћи. И о недостајању. И о пријатељствуи. Зна она све о томе како мало треба да се између људи баш као и унутар њих, све следи и постане санта. Она зна све што зна било која жена. Али и то да се и бол и самоћа и туга и недостајање и хладноћа лакше подносе ако их зауздаш ритмиком лепе речи и артикулишеш стихом. Зна та жена да начуљи уво и ослушне танушни, сугестивни глас што долази из струкиране стаклене епрувете – Ја сам зрно прошлости. Ја сам прилика…
„Њу не занима баш претерано епска традиција, та врста ритма и форме члије је средиште косовски мит и косовски завет. Традицију она ставља између редова. Иако је познаје, није толико оптерећена родољубивим патосом“, каже књижевни критичар Александар Дунђерин и примећује да Бранке нема ни у једној струји данашњих токова књижевности. Зато и јесте занимљива. То неприпадање и тај ризик који преузима да ли ће бити прихваћена или не – сврставају је ипак у ред оних писаца који су можда најређи – писаца који пишу писања ради.
Други критичар Милан Анђелковић назива Бранку особитим поетским гласом. Лирским субјектом. Песником који је сам свој. Диви јој се и растаче њене песме као специјалиста судске медицине када сецира леш.
Критика песму третира као производ. Преврће је, окреће, черечи онако топлу, дамарну и живу. Писац Бог зна зашто, пристаје. Читалачка публика нема стомак за то, нарочито не у опуштеној интими и топлини, коју је то вече некако, само за себе одабрало.
Стихове је бриљантно изнела млада драмска уметница Милица Мандић уз клавирску пратњу Дејана Поповића. То су били моменти када се заиста чуо Бранкин глас из пешчаника. Глас који се смејуљи и руга свој теорији књижевности овога света. „Само ти критикуј Критичару! И теби песак цури…“
То ради и сама Бранка када каже: „Поднаслов ове књиге би могао да буде слобода. Правила сам у животу многе компромисе – у браку, на послу, у социјалном окружењу. Са писањем нема компромиса. Ту могу да будем све и брига ме шта критика каже“.
Писац може све. Њему се не сме баш веровати. Он може шта год пожели.
„Ако ми се прохте, ја могу у причи да се разведем или да сахраним мужа када се наљутим или да будем у љубави са Нигеријцем“, смеје се књижевница.
Комично је колико је писац неозбиљан спрам смртно озбиљне критике.
А шум песка у пешчанику са годинама постаје све бучнији. Тај глас запиткује…. Тражи одговор… Вуче за рукав… Шта си урадио са гомилицом песка у доњем делу стакленог трупа клепсидре? Колико си волео? Колико си вољен био? Кога си ранио? Ко ти недостаје? Шта би још да оствариш? Поставља свакаква питања, брзо, нервозно, панично…
Промоција ове збирке одржана је у оквиру пилот-фестивала „Време за импулс жене“ који организује галерија „Акваријус“.
Бранка М. Касаловић је рођена 1971. године у Косовској Митровици. Дипломирала је на Филозофском факултету у Приштини (социологију и филозофију).
Њена збирка прича „Скупљачи јесењег лишћа“ (2013) награђена је Чучковом књигом 2014. године.
Пише прозу и поезију. Објављује на блоговима широм бивше Југославије.
Повратни пинг: Comme il faut za novi početak | Galerija Aquarius